Lisabon za početnike

Za razliku od ljudi iz mog okruženja koji su maštali o Portugalu, ja sam, kada se pomene ova destinacija, uvek ostajala ravnodušna. Od putovanja me uglavnom odvraćala astronomska cena aranžmana i nepostojanje direktnih letova.

Međutim, kako poslednjih nekoliko godina drugarica i ja tradicionalno svoje rođendane slavimo po belom svetu, moj zadatak je da pronađem neku dobru destinaciju, osmislim plan i kažem datum kada se putuje.

U leto 2019. godine istraživala sam avio karte za različite destinacije, od Evrope do Afrike, u nadi da ću uspeti da pronađem što jevtinije letove. I onda se slučajno dogodio taj Portugal.

Rođendan u Lisabonu! Zvučalo je avanturistički!

–Šta misliš o rođendanu u Lisabonu? – upitala sam drugaricu –Pronašla sam neke jevtine karte .

O da, njena neverica i odgovor:

–Ozbiljna si? Srce mi ubrzano lupa! Oduvek maštam o Portugalu?

Svima koji nas poznaju bilo je jasno da je odluka već doneta.

Putujemo!

Turci su za Portugal govorili da je savršena zemlja, gde god da zakopaš potećiće plitka voda, a gde padne seme, tu će nići drvo.

Niskobudžetnom kompanijom Ryanair putovale smo na relaciji Niš-Milano, Milano-Lisabon, a u povratku Porto-Milano, Milano-Niš i to sve za 100eura!

Da, nisam pogrešila. Četiri avionske karte po ceni od 100 eura! 

U Lisabonu smo boravile četiri dana.

Moje znanje o Portugalu svodilo se na opšta mesta – najzapadnija tačka Evrope, država u kojoj je rođen Ronaldo, zemlja poznata po fadu i još čuvenijem vinu…

Na aerodom u Lisabonu sletele smo pre podne. Posle početnog oduševljenja sačekao nas je štrajk taksista i kolaps u gradu. Turisti su bili očajni i uspaničeni, međutim, mene to nije doticalo. Nisam želela da mi bilo šta pokvari avanturu.

Shuttle autobusom stigle smo do glavnog trga Praca de Figueira, što većina turista smatra pravim centrom grada, ili, u najboljem slučaju odrednicom za dalja istraživanja.

Izašle smo iz autobusa. Napolju je pržilo. Iako je bio kraj septembra vrućina je bila nesnosna. Vetar koji je na momente dolazio sa Atlantika, i provlačio se između zgrada, samo je pojačavao toplotu.

Pešice smo stigle do Rossio trga odakle smo visoko u brdu videle obrise tvrđave Sao Žorže (Castle Sao Jorge). Činilo se da je veoma blizu te smo odlučile da prošetamo. Točkići na koferima cvileli su po lisabonskoj kaldrmi, sudarale smo se sa izgubljenim turistima, i gubile se u uskim ulicama.

I, koliko god mi pokušavale da prekratimo put, tvrđava se činila sve udaljenijom.

Onda smo odlučile da sednemo i odmorimo.
“Srećni ste i mirni: u Portugalu ste” – napisao je u svom putopisu Ivo Andrić dok je kao konzul Kraljevine Jugoslavije boravio u ovoj zemlji.

Ručale smo u delu grada Baiša (Baixa) u Rua Augusta na čijem kraju se nalazi luk koji podseća na Trijumfalnu kapiju (Arcoda rua Augusta).

Lisabon, ili Lišboa, smešten je na reci Težo (Tejo) na 15-tak kilometara od Atlanskog okeana. Podignut je na sedam brda zbog čega je prilikom posete ovom gradu od izuzetnog značaja da budete u dobroj kondiciji.

Reč je o boemskoj metropoli u kojoj se, po mom mišljenju, svi osećaju kao kod kuće. Stičete utisak da ste svoj na svome.

Svi oni koji očekuju “našminkanu” i fancy evropsku metropolu biće razočarani. Nećete se ovde nagledati ni oblakodera, niti će vam iza svakog ćoška pogled zaklanjati neka zgrada sagrađena od čelika i stakla. U Lisabonu se oseća neki stari šmek. Grad morate otkrivati sami i obavezno – pešice!

Morate se prepustiti njegovim ulicama, oronulim fasadama, šarenim asuležosima… Otpozdravljajte nepoznate turiste dok vam mašu iz autentičnih žutih tramvaja, morate probati nadaleko čuveni portugalski slatkiš “pasteis de nata”, pokušajte da ne zaplačete dok u ćošku lisabonskog lokala slušate fado…

Morate se šetati pored reke Težo, slikati kraj čuvenih gradskih grafita, morate….

Ili, ne morate ništa!

Jedno je sigurno – za Lisabon bi trebalo da imate neki plan.

Iako se u poređenju sa drugim evropskim metropolama Lisabon prostire na znatno manjoj površini, najvažnije atrakcije udaljene su jedna od druge. Iz tog razloga je najbolje obilaziti Lisabon tako što ćete svakoga dana otkrivati atrakcije u drugom delu grada.

ISTORIJA LISABONA

Prema starogrčkoj legendi Lisabon je osnovao Odisej po kome je grad dobio ime. Posle Trojanskog rata lutao je brodom po Mediteranu i tako stigao do Atlanskog okeana. Prema drugim izvorima grad je dobio ime po nazivo kojim su Kelti, pre doslaska Rimljana, nazivali reku Težo – Lisso ili Lucio.

Tokom svoje bogate istorije ovim gradom vladali su, između ostalih, Feničani i Rimljani čiji je uticaj u arhitekturi vidljiv i danas. Pred kraj rimske vladavine Lisabon je postao jedan od prvih hrišćanskih gradova, ali ne zadugo. Osvajaju ga Mavari u 8. veku, a arapski postaje zvaničan jezik. Dozvoljavali su hrišćanima da zadrže svoju veru uz plaćanje takse kao ne islamsko stanovništvo. Centar mavarskog Lisabona nalazio se na mestu današnje Alfame (arapska reč al-hamma znači izvor).

Tokom Krstaških ratova Lisabon biva oslobođen, a Mavari proterani. Arapi su potom pokrštavani, a na temeljima džamija sagrađene su nove crkve. Prva i najznačajija je katedrala Sé.

Svakako, svima nam je poznato tzv. zlatno doba Portugala – doba otkrića od 15. do kraja 16. veka kada su brojni moreplovci otkrivanje novih svetova isplovljavali iz lisabonske luke. Poput Vaska de Game koji je 1497. godine sa tog mesta započeo svoje putovanje za Indiju oko Rta dobre nade.

Kada smo birale smeštaj najvažnije nam je bilo da to bude mesto u kojem se i dalje oseća autentičan duh Lisabona. Sugerisano nam je da ćemo najbolji puls grada doživeti ako se odlučuimo za Alfamu, najstariji i jedini deo grada koji nije uništen u katastrofalnom zemljotresu.

Naš smeštaj, po mom mišljenju, bio je na idelanom mestu. Contadour Mor Guesthouse nalazi se između tvrđave Sao Žorže (Sao Jorge) sa jedne strane, vidikovca Miradouro de Santa Luzia i reke Težo (Tejo).

“Sada je vreme da putnik ide u Alfamu, svestan je da će se izgubiti na drugom ćošku i odlučan da ne pita za put. To je najbolji način da se upozna ovo naselje” – napisao je portugalski nobelovac Žoze Saramago.

I ja sam mu poverovala!

Alfama je duša Lisabona! 

Reč je o najstarijem i najautentičnijem delu grada. Nalazi se ispod zidina tvrđave Sao Žorže i proteže se sve do reke Težo.

Kada je 1755. godine Lisabon skoro sravnjen sa zemljom u katastrofalnom zemljotresu, Alfama je jedini deo grada koji je prošao sa minimalnim oštećenjima. Tu su, odvojeni od Hrišćana, živeli uglavnom Jevreji i Mavari.

Njenu arhitekturu karakterišu uske, isprepletane ulice popločane kaldrmom, skriveni sokaci, raznobojni grafiti ispisani po zidovima, četvorospratnice ofarbane u pastelne tonove. Na zgradama i kućama u Alfami vidljivi su tragovi nekoliko slojeva fasade koji svedoče o dugoj i važnoj istoriji ovog grada. Vrata su uglavnom drvena sa metalnim zvekirima izlivenim u različite oblike.

Dok hodate kroz Alfamu, vi, zapravo, koračate kroz pet vekova staru istoriju jedne metropole.

Omamljena bojama i iznad glave niskom šarenih venčić koji vise između zgrada sluteći na neku “fijestu”, otiskujem se strmim ulicama nepoznatih naziva. Ignorišem i mapu grada i sve jači bol u mišićima.

Kuda bi me ova ulica mogla odvesti? Šta bih još mogla videti? Šta sam, do sada, propustila?

Ovde ne srećem turiste jer se oni, čini mi se, drže proverenih turističkih trasa.

Između zatvorenih prozora sa rešetkama kao da je vreme stalo! Ovo je autentičan Lisabon!

Fascinira me čistoća ulica – nema praznih kesa koje lete ili vise sa drveća, nema iskorićenih plastičnih flaša, nema otpadaka.

Ili ih ja ne primećujem.

Zgrade su toliko blizu jedna druge da se njihovi balkoni skoro dodiruju. Na terasama poslepodnevni zraci sunca suše izgužvane pantalone i majice, vetar koji se probija sa Antlantika njiše cveće u oknima prozor, dok jedan čovek na terasi sedi, puši i gleda u daljinu.

Stanovi u prizemlju zgrada uglavnom nemaju prozore već su ulazna vrata otvorena kako bi stan ispunila svetlost.

I opet iza ćoška nove stepenice!

Iz barova se čuje štelovanje viole i gitare i promukli glas pevačice koja se raspevava za večernji nastup.

Opet prolazi tramvaj 28. Ovde je njegova trasa.

Alfama se nastavlja na deo grada Baišu (Baixa) koja je znatno urbanija prepuna turista, restorana i kafića. Uglavnom mlađa populacija smeštaj nalazi u ovom delu grada. Tu su takođe brojne atrakcije – Rossio stanica, lift Santa Justa, Trg Praca da Figueir kao i spomenik koji podsećan na Trijumfalnu kapiju u Parizu – Arco da rua Augusta koji usmerava na reku Težo.

ISTORIJA ISPISANA NA PLOČICAMA

Portugal je poznat po ukrašavanju fasada raznobojnim keramičkim pločicama, odnosno asuležosima (azulejos). Pretpostavlja se da naziv potiče od reči “azul” što znači plavo. Postoji nekoliko verzija priče kako su nastale i zbog čega su počele da se upotrebljavaju. Jedni izvori ukazuju da su pločicama, koje su lepuli na spoljni zid kuća, Portugalci pokušali da spreče pojavu vlage koja je nastajala zbog blizine Atlantskog okena, dok drugi izvori veruju da su asuležosi bili odličan materijal za odbranu od požara.

Najveća i najbogatija kolekcija oslikanih pločica nalazi se u Nacionalnom muzeju pločica (Museu Natcional do Azulejo).

SUDBINA ZVANA FADO

Da bih slušala tradicionalnu portugalsku muziku moram da budem u posebnom raspoloženju jer, iako ne razumem ni reč, svaki ton i svaka reč koju pevač izgovara u meni izaziva tugu.

Sećam se scene iz filma Primal fear kada Ričard Gir juri automobilom na sastanak sa klijentom dok se u pozadini, prvo tiho, a potom sve glasnije čuju početni akordi pesme Cancao du mar Dulce Pontes.

Moja omiljena fado pesma!

I kada, dok se zaustavlja u baru ispred bilijarskog stola, umesto pozdrava kaže:

-Lepa melodija!

Inače, fado u prevodu znači sudbina. Nastala je u radničkim četvrtima i opeva tugu i čežnju za izgubljenom, ili nikada ostvarenom ljubavlju. Pojedine fado pesme mogu da sadrže rodoljubive poruke zbog čega je u periodu posle diktature bio zabranjen.

Danas je nezamislivo posetiti Portugal a ne slušati fado.

Najpoznatiji izvođači fada, osim legendarne Amelie Rodriges su Dulce Pontes, Madradeus, Mariza…

Kažu da se najbolji fado čuje u Lisabonu – u Alfami i Bairro Altu. Preporučuju Club de Fado,   Cafe Luso, Tasca do Chico, ili posetite Muzej fada za kompletan ugođaj.

HRANA 

Ne brinite, ovde ne možete ostati gladni. Portugalska kuhinja je mediteranska kuhinja sa primesama specifičnih začina koje su starosedeoci dopremali brodovima iz svojih bivših kolonija i prilagođavali svojim ukusima. Uglavnom se jedu morski plodovi a specijalitet Portugalije svakako je riba bakalar za koju kažu da mogu da je pripremaju na 365 načina. Zastupljene su, takođe italijanska, kineska i indijska kihinja.

Najpoznatije jelo koje turisti degustiraju je frankesinja (francesinha). Jelo potiče iz Porta. U pitanju je sendvič  sastavljen od nekoliko vrtsa mesa (šunke, kobasice, prženog ili mesa sa roštilja) preliveno sosom od kačkavalja, neke vrste paradajiz sosa i piva. Iskreno, ja je nisam probala jer mi je delovalo “prejako” .

Svakako najbolji slatkiš na koji su Portugalci izuzetno ponosni je pasteis de nata. U pitanju je osvežavajući kolač napravljen od lisnatog testa oblika korpice i krema koji najviše podseća na fil princes krofne. Najpoznatiji je onaj koji se pravi u poslastičarnici Pasteis de Belem.

PREVOZ

U Lisabonu prevoz funkcioniše besprekorno (izuzimajući naš slučaj kada, zbog štrajka, nisu radili taksisti). Pre putovanja najviše su me zbunjivale informacije vezane za gradski prevoz. A, u suštini, vrlo je jednostavno.

U svakoj radnji ili kiosku možete kupiti zelenu papirnu karticu koja košta 0,5 eura, a potom ih dopunjavati vožnjama koje koštaju po 1,4 eura. Ova kartica važi za sve vrste prevoza – autobus, metro, tramvaj – izuzev za vožnju čuvenim tramvajem 28 za koji se kupuje posebna karta kod vozača i košta 3,5 eura.

Lisabon je nesvakidašnja metropola u kojoj turista može za sebe da pronađe svoj kutak. Poslednjih godina, kako Portugalci tvrde, Portugalija doživljava pravu turističku ekspanziju. Iako domaće agencije ne nude jevtine aranžmane, sigurno je da postoji način da se za male pare obiđe ovaj grad. Najbolji primer za to sam ja.

“Sreća, neka čitalac zna, ima mnogo lica. Putovati je, verovatno, jedno od njih. Predajte svoje cveće brizi onoga ko će znati da ga čuva i krenite. Ili nastavite put. Nijedno putovanje nije konačno. “(Žoze Saramago – Putovanje kroz Portugaliju).

Konobar dočekuje goste