„Everything you can imagine is real!“, reče Pablo Picasso. SVE je moguće, potvrdih ja.
Poseta prestonici Rusije oduvek mi je delovala kao nemoguća avantura. Rukovodila sam se isključivo finansijama, ali i mišlju da ja sebi to NIKADA neću moći da priuštim jer je PREskupa.
I onda se dešava čudo – kupujem povratnu avionsku kartu iz Budimpešte mesec dana pre odlaska za tričavih – 57 eura. Horošo!
Evo još jedne prilike za dokazivanje organizacionih sposobnosti. Nema prepuštanja organizacije Moskve drugima! Ovo je moj teren!
Vozom iz Beograda krećemo ka Budimpešti. Sedim u kupeu i razmišljam da se latim kofera i krenem pešice. Izgledalo je ću pre stići. Mašinovođi se nije žurilo. Brat-bratu u punoj brzini čini mi se da “juri” -30 na sat.
Nestrpljiva sam! A onda kreće dokoni mozak – već vidim da kasnim na avion. Ništa od Moskve! U mislima se već vraćam u Beograd istim vozom! Pokušavam da spavam – nema sna. Pokušavam da čitam – nemam koncentraciju! Eh, kad bi neko hteo da se svađa. Prestajem da pijem tečnost jer se plašim da će mi se ići u toalet. Tamo ni živa ne ulazim.
-Mnogo ti očekuješ za 26 eura! – prokomentarisa drug sa kojim putujem i nastavi da spava. Mislim se, prijatelju, još malo i očekuj scenu iz romana “Ubistvo u Orijent ekspresu”. Samo što ovog puta slučaj neće biti razrešen.
Iz Budimpešte Wizz air-om letimo do Moskve. Let je trajao oko 2,5 sata.
Pri izlasku sa aerodroma „Vnukovo“, umor, glad, nervoza učinilu su svoje….nemam nikakav osećaj da sam tu – u “majčici Rusiji”…..
Moskva je kroz svoju dugu istoriju, prolazila kroz razne etape, velike uspone i dramatične padove. Rušena je i spaljivana, ali bi uvek uspevala da bude obnovljena grandioznija i lepša.
Sad sledi onaj oficijelni deo- Moskva je glavni i najveći grad Rusije. Nalazi se na reci Moskva, po kojoj je dobila naziv, i obuhvata površinu od 1097,12km².
Prema poslednjem popisu u Moskvi živi 11,5 miliona stanovnika. To je ujedno i najnaseljeniji grad u Evropi, a grad sa najvećim brojem milijardera po glavi stanovnika (nisam upoznala nijednog 🙂 – više sreće u sledećem izvlačenju). Drugu godinu za redom proglašena je za najskuplji grad za život na svetu!
Prve večeri moji predivni domaćini (bračni par kod kojih sam odsela) vode me u obilazak centralnog dela Moskve, odnosno mesta na kome se nalazi Crveni trg i Kremlj. Prilaskom Crvenom trgu shvatila sam zbog čega se Rusija ubraja među najvažnije političke subjekte u svetu. Gledajući u te veličanstvene crvene zidine nemoguće je ostati ravnodušan. Potpuno, za mene, drugi svet.
Crveni trg nalazi se izvan Kremlja na kaldrmisanoj površini veličine 75.000m². Oivičen je s jedne strane istočnim zidinama Kremlja, na drugoj crkvom Svetog Vasilija Blaženog, na severu državnom robnom kućom GUM i Kazanskom crkvom. Na zapadu Državnim istorijskim muzejem i Vaskresenskim vratima.
Trg se prvi put pominje u 15. veku u vreme vladavine Ivana III, pod nazivom Trojicki trg (po crkvi koja se nalazila na mestu sadašnje crkve Vasilija Blaženog). Današnje ime dobio je tek krajem 17. veka.
U početku, Crveni trg imao je ulogu okupljanja naroda za proslavljanje crkvenih praznika, za objavljivanje vladinih saopštenja, ili, u najgorem slučaju, egzekucija.
Kada je Petar Veliki premestio prestonicu iz Moskve u Sankt Petersburg, Crveni trg je na kratko vreme izgubio svoj značaj. Međutim, dva veka kasnije, 1812. god. boljševici ponovo vraćaju prestonicu u Moskvu, a trg svoj značaj.
Novi komunistički režim pretvoriće Crveni trg u memorijalno groblje. Tu je smešten Lenjinov mauzolej gde je, nakon njegove smrti 1924.godine, izloženo baslamovano telo osnivača Komunističke partije i lidera Oktobarske revolucije.
Nažalost, u ovaj kompleks nisam ulazila, jer je u periodu kada sam posetila Moskvu, bio zatvoren (zbog državnog praznika 12. juna).
Kako Crveni trg postaje ideološki centar nove sovjetske države, tadašnji režim traži način da proširi trg zbog vojnih parada pa se Kazanska crkva i stara Vaskresenska vrata ruše. Boljševici su čak planirali da sruše i impresivnu Robnu kuću GUM i Državni istorijski muzej, ali ih, srećom, u tome sprečava početak Drugog svetskog rata.
Kada krenete prema izlasku sa trga, sa desne strane, nedaleko od Vaskresenske kapije smeštena je Kazanska crkva. Prepoznaćete je po crveno-beloj fasadi. Originalna crkva podignuta je 1636. godine u čast Kazanske ikone i proslave pobede cara Mihaila Romanova nad Poljacima i Litvancima 1612. godine. Kazanska ikona, prema nekim spisima, najvrednija je gradska ikona. Prema legendi pronašla ju je devetogodišnja devojčica kojoj se Devica Marija u snu javila tri puta rekavši joj gde da ode kako bi pronašla ikonu.
Kao i ostale crkve i Kazanska crkva je srušena 1936. godine, i to na dan kada je trebalo da proslavi 300 godina postojanja. Čim je srušena, na njenom mestu podignuti su kafići. Čak i javni toalet! Odluka da se Kazanska crkva obnovi doneta je 80-tih godina.
Novembra 1990. godine tadašnji patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej II postavio je kamen temeljac, a tri godine kasnije i osveštao novosagrađenu crkvu.
Nažalost, kao i u većini ruskih crkava zabranjeno je unošenje fotoaparata i kamera. Crkva nije preterano velika, sastoji se iz nekoliko holova u kojima se nalaze osveštane ikone i freske. Moguće je upaliti sveće, kao i napisati imena na papirićima za žive i upokojene kojima će biti očitane molitve.
Međutim, najlepša građevina na trgu i po meni remek delo arhitekture je Hram Vasilija Blaženog. Ovaj hram većini je prva asocijacija na Moskvu i najslikaniji je spomenik u Moskvi. Impresivna građevina čije kupole raznih boja najviše podsećaju na šarene lizalice nalazi se u južnom delu Crvenog trga. Deluje nestvarno! Bajkovito! Bila sam opčinjena kreativnošću arhitekte čiju ću tragičnu sudbinu kasnije saznati.
Crkva je sagrađena po nalogu cara Ivana Groznog u čast pobede ruske vojske oktobra 1552. godine nad Kazanskim kanatom. Izgradnja hrama trajala je 6 godina. Izgrađen je na mestu Trojicke crkve. Prema legendi, car Ivan Grozni oslepeo je genijalnog arhitektu Posnika Jakovljeva, kako više nikada ne bi projektovao hram približne lepote. Pretpostavlja se, pak, da je ta priča izmišljena. Posnik je kasnije podigao Blagoveštenski hram i kule Kazanskog kremlja.
Na zajedničkom temelju hrama sagrađeno je devet manjih crkava spojenih prolazima i galerijama. Kripta hrama u kojoj je pokopan Blaženi Vasilije korišćena je za čuvanje carskog novca i ušteđevine bogatih Rusa. Fasada je urađena tako da iz daljine izgleda kao da je zidana od cigle.
Velika kupola visine 57 metara smeštena je u sredini. Okružuje je osam manjih kupola u obliku divovskih turbana. Šareni turbani simbolizuju osam tatarskih kneževina koje su pripojene ruskoj državi.
Krećući se ka ulazu/izlazu sa Crvenog trga primećujete, gore pomenutu, Vaskresensku kapiju. Izgrađena je tokom 16. veka, ali je 1931. godine srušena po Staljinovom naređenju. Sadašnja kapija (Sl. 2.) sa malom kapelom Bogorodice Iverske predstavlja njenu kopiju i izgrađena je 1990. god. Originalana kapela bila je jedno od najsvetijih mesta u Moskvi. U njoj se nalazila čudotvorna ikona Bogorodice Odigitrije, koja je prema predanju nastala na Svetoj Gori u 8. veku.
Uz samu kapiju smešten je Državni istorijski muzej (može se takođe videti na slici, sa leve strane kapije), ali ja u njega nisam ulazila.
Već godinama dvojica muškaraca obučena u tradicionalnu odeću iz vremena Katarine Velike i Ivana Groznog fotografišu se sa turistima. Na fin način skrenuće vam pažnju da očekuju novac. Slikam se i pružam “siću”. Nisu oduševljeni.
Idem dalje.
Van Crvenog trga, na takozvanom Manježnom trgu, nalazi se ogroman spomenik generalu Žukovu, legendarnom sovjetskom vojskovođi i ministru odbrane SSSR-a. Žukov je bio jedan od najuspešnijih komandanata u II svetskom ratu. Pod njegovom komandom Crvena armija je izvojevala važne pobede u bitkama za Moskvu, Staljingrad, Lenjingrad, Belorusiju i Berlin.
Levo od Crvenog trga (kada se gleda ka spomeniku generala Žukova) nalazi se robna kuća GUM, a desno pored Groba neznanog junaka i „večne vatre“, kroz Aleksandrovski park, glavni ulaz u Kremlj. U nastavku Hram Hrista Spasitelja.
Grob neznanog junaka posvećen je palim sovjetskim vojnicima u Velikom otadžbinskom ratu. Spomenik je izgrađen od crvenog granita kako bi bio uklopljen u ceo eksterijer Kremlja. Dominira bronzana skulptura lovorovog venca i vojničke kacige, položene na zastavu.
Ispred spomenika je plamenik u obliku zvezde petokrake sa večnom vatrom. Baklja sa kojom je zapaljena večna vatra preneta je sa večne vatre u Lenjingradu.
Kratak predah našli smo u Aleksandrovskom parku. Park je uređivan tri godine – od 1821. do 1824. godine. Nalazi se na mestu zatrpanog korita reke Negline pošto su njene vode usmerene u podzemnu cev.
Kao i većina parkova u Moskvi i ovaj je prepun raznobojnog cveća, bogat prelepim skulpturama i fontanama.
Srećom, dan u Moskvi traje (pre)dugo. Nemate osećaj da je toliko kasno. Skoro je ponoć, a čini se da je 18 časova.
Krećemo ka Boljšoj teatru. Sinonim veličanstvenosti.
Državno veliko akademsko pozorište osnovano 1776. godine, simbol je umetnosti u Rusiji i sedište ruske opere. Njihov baletski ansambl jedan je od najboljih na svetu.
Velika građevina na čijem se vrhu nalaze konji u trku bila je jedna od najvećih i najlepših u tadašnjoj Moskvi. Godine 1853. u pozorištu je izbio veliki požar koji je uništio sve izuzev spoljnih zidova i prednje fasade.
U dvorani, u kojoj se uz parter diže pet spratova, loža ima mesta za 2.000 ljudi. Impresivna je i scena dimenzija 21,6m sa 18,5m, dok se u dubinu prostire sa 26,5m.
Uveliko je pala noć. Vreme je da otkrijemo noćni život Moskve. Ne ide mi se nigde jer sam mrtva umorna. Ako popijem pivo, verovatno ću završiti ispod stola. Objašnjavaju mi da to nikoga ne bi iznenadilo. Normalna pojava u Rusiji. Već posle deset minuta provedenih u kafiću shvatam krilaticu “pije kao Rus”. Svi piju -žene, muškarci, stari, mladi i još mlađi. Nema razlike. S obzirom da je u lokalima bilo zabranjeno pušenje omladina je uglavnom sedela ispred kafića i na trotoarima i – pila.
Vraćamo se u stan. Skupljam hrabrost da pitam zašto je jedna soba u stanu zaključana. Pojašnjavaju mi pojam komunalni stanovi koji su karakteristični za Rusiju. Naime, priča datira još od vremena kada su buknuli požari u Moskvi, te su se radnici iz okolnih delova Rusije počeli doseljavati. Za njih se zidaju naselja, zgrade do tri sprata koja postaju njihovo mesto prebivališta. Svaki radnik imao je svoju sobu, zajedničko im je bilo kupatilo i kuhinja. Kako se obnova Moskve odužila, njima se pridružuju njihove porodice. To bi značilo da, recimo, u trosobnom stanu, u tri sobe žive tri različite porodice koje koriste zajednički toalet i kuhinju. Moj domaćin je rožen u takvom stanu. Otac i majka su se razveli pa je on u toj jednoj sobi živeo sa majkom i babom, u drugoj sobi je živeo jedan deda, a u trećoj sobi takođe stariji čovek. Kaže, najveća je sreća ako živiš sa dobrim ljudima. U međuvremenu, deda je umro i Pavle podiže kredit da bi kupio tu jednu sobu. Sitnica -250.000 eura za sobu jer je blizu centra Moskve. Drugu sobu je već otkupio i on konačno ima ceo stan za sebe. Njegova tada devojka, danas žena takođe je živela u komunalnom stanu. Ona sa majkom i dvoje dece iz prvog braka živi u jednoj sobi, u drugoj sobi živi cimerka. Odmah sam se setila filma “Svetac” kada Val Kilmer beži kroz jednu zgradu, a iz svakog stana izlazi po pet ljudi. E, to je to.
Dan 2:
Iz stana koji se nalazi u tzv. drugom prstenu (kako su mi pojasnili) pešice smo, prateći tok reke Moskve, hitali ka poznatom vidikovcu na kome se uzdiže čuveni Univerzitet Lomonosov. Mogu samo da se ograničim na glavne atrakcije koje sam videla, jer ulice, kao i deo grada ne znam, niti sam upamtila. Obzirom da je Pavle završio Istoriju, tokom puta mi je objašnjavao činjenice iz starije i novije ruske “povijesti”.
Moskovski državni Univerzitet Lomonosov, prvi u zemlji, osnovan je 1755. godine na inicijativu Mihajla Lomonosova. Prvobitno se zgrada nalazila na Crvenom trgu, na mestu na kojem je kasnije osnovan Državni istorijski muzej. Danas se univerzitet nalazi na Vorobjovim gorama (bivšim Lenjinovim gorama). Ovo je ujedno i najveća visokoškolska ustanova i jedan je od najvećih centara svetske nauke. Ima 17 fakulteta i na njemu studira više od 30.000 studenata.
Za studente je otvoren 1953. godine. Za manje od četiri godine podignuto je 27 osnovnih i 20 pomoćnih zgrada sa 50.000 različitih prostorija, uključujući više od hiljadu kompletno opremljenih laboratorija, biblioteku sa čitaonicama, muzeje, dom kulture sa gledalištem za 730 osoba. Biblioteka na univerzitetu broji više od 9 miliona knjiga!
Samo u centralnoj zgradi koja je visoka 240 m ima više od 20.000 prostorija. Zvezda na njenom vrhu teška je 12 tona.
Sa ovog mesta “puca” fantastičan pogled na Moskvu (vidi se stadion „Lenjin“, a u daljini i kupole Novodevičjeg manastira).
Od vidikovca smo krenuli peške po tzv: moskovskom prstenu do Ratnog muzeja u kome su na fantastičan način predstavljene Staljingradska, Kurtska, bitka kod Berlina…..
U centralnom delu muzeja dominira impresivan mozaik. U prostorijama su smeštene panorame bitaka, a na velikim mermernim pločama ispisana su imena svih lica poginulih u Otadžbinskom ratu.
Potom smo obišli Muzej-panoramu „Borodinske bitke“ otvorenu na dan 150. godišnjice Otadžbinskog rata 1812. god. U njemu je prikazana panorama bitke na Borodinskom polju, takozvana Bitka za Moskvu, kada je ruska vojska porazila vojsku Napoleona Bonaparte.
Panoramu je naslikao francuski slikar Franc Rubo.
U muzeju su izloženi kipovi, crteži, posuđe posvećeni događajima iz 1812. god. među kojima i brojni predmeti koji su pripadali Napoleonu. Potom se stepeništem spušta na uzvišenje na kome su naslikani i predmetima poput drvenih kućica, maketa konja i oružja dočarani događaji sa bojnog polja.
Sl.20. Najveći poraz Napoleona Bonaparte
Napuštajući Muzej, prolazimo pored Trijumfalne kapije.
Konačno – njegovo veličanstvo – moskovski metro!
Sedamo u metro – vozimo se kružnom linijom. Neću napolje!
Izlazim na svakoj stanici i kao pomahnitala slikam. Šaljem slike drugarici, ona pita: – Koji je ovo muzej?
Oduševljena sam! Nemoguće je opisati lepotu, maštu, a da ne govorimo o uloženom novcu.
Nijedna fotografija ne može verodostojno da dočara lepotu stanica metroa. Sve je grandiozno, kao uostalom i cela Rusija. S obzirom da su mozaici i slike na plafonu, kao i bronzani kipovi velikih dimenzija, teško ih je bilo cele „uhvatiti“ objektivom.
Moskovski metro otvoren je 1935. godine i imao je samo dve linije. Danas obuhvata 12, uglavnom podzemnih linija, sa ukupno 182 stanice. Silazak u neke stanice metroa, za mene je bio pravi pakao, jer se plašim visine. Najdublja stanica metroa je kod Parka pobede – 84 metra.
Sve je “pod konac” – nema grafita, nema otpadaka… Milion ljudi dnevno prođe kroz metro, i niko ne baci papirić! Da li je moguće?
Statistike kažu da se prosečnim radnim danom moskovskim metrom preveze između 8 i 9 miliona ljudi, što je više od Londona i Njujorka zajedno. Ako propustite jedan, sledeći ulazi u stanicu za oko jedan minut.
Takozvano „švercovanje“ skoro da je nemoguće (ne bih ni rizikovala!) jer se na ulazu u metro nalaze kontrolori koji proveravaju da li ste otkucali kartu.
Evo još nekih slika ove lepote
Sl.27. Markovskaja
Sl.28.Park pobede
DAN 3:
Trećeg dana, odlučila sam da se sama, upustim u istraživanje Moskve. Sela sam u metro, naoružala se podacima, iscrtanim stanicama na papiru i krenula ka Hramu Hrista Spasitelja. Obzirom da sam poznata po tome da se večito izgubim u novom gradu (?!), kao i obično, zabrojala sam se i iz metroa izašla jednu stanicu ranije, te sam se peške, pored Kremlja uputila ka drugoj strani reke, preko mosta ka večičanstvenom hramu.
Grandiozna, bleštavo bela mermerna građevina sa veličanstvenim zlatnim kupolama bila je zatvorena. Poseta hramu moguća je tek od 10 časova, pa sam 15-minuta šetala oko hrama. Iako tvrde da se vidi iz svih delova Moskve, moja iskustva nisu takva. To je najveća crkva u Rusiji.
Prvobitnu crkvu izgradio je arhitekta Konstantin Ton između 1839. i 1881. god., u čast pobede Rusa nad francuskom vojskom. Crkva je do temelja srušena 1933. god. po Staljinovom naređenju, ali je ponovo izgrađena 90-tih godina prošlog veka.
Hram Hrista Spasitelja prvobitno je izgrađen po želji ruskog cara Aleksandra I, kao znak zahvalnosti Bogu i ruskom narodu za veliki trijumf kojim su Napoleonove trupe proterane sa ruske teritorije.
Nakon 40 godina izgradnje, hram je konačno završen i raskošno dekorisan. Nažalost ništa od tadašnjeg dekora nije odolelo napadu boljševika 1930. godine.
Crkva je 1933. god. potpuno demolirana kako bi oslobodila prostor za izgradnju ogromnog oblakodera u kome je trebalo da bude sedište vladinih kancelarija. Usled brojnih tehničkih problema, zgrada nikada nije podignuta. Na tom mestu je umesto zgrade napravljen bazen koji je tu postojao sve do 1990. godine.
Obnova hrama Hrista Spasitelja smatrana je simbolom ruskog duhovnog oživljavanja nakon dugogodišnje, ateističke vlasti komunista.
Početkom 90-tih 20. veka osnovan je fond za prikupljanje novca za ovaj projekat. Hram je nanovo građen od 1990. do 2000.god. prema crtežima i starim fotografijama. Statistike kažu da hram može da primi 10.000 ljudi, koliko i hram Svetog Save u Beogradu. Ima dve samostalne celine – Gornji, glavni hram posvećen Hristovom rođenju i donji, posvećen Hristovom preobraženju. Sa kupolom i krstom na kupoli visok je 103,5m.
Freske u hramu ukrašavaju više od 27 hiljada m2. Presvučen mermerom i granitom sa ogromnim bronzanim vratima, hram predstavlja dokaz preporođene snage i ugleda Ruske pravoslavne crkve.
Unutrašnjost hrama, ikone i oltar neverovatno su lepi. Naravno, i u ovom hramu, kao i u ostalim koje sam posetila sve je preukrašeno, preogromno, da sam stekla utisak da Rusi moraju svetu da pokažu koliko imaju. Enterijer hrama me podsetio na našu Sabornu crkvu sa raskošno rezbarenim i ukrašenim ikonostasom. Osim enterijera crkve, posebnu pažnju privukla su mi i vrata, sa svih prilaza Hramu na kojima se nalaze rezbarene figure svetaca.
Red na biletarnici gde se kupuje karta za ulazak u Kremlj bila je kilometarska. „Pao“ im je i sistem za kupovinu online karata, tako da sam, posle 45 minuta čekanja, uspela da se dokopam ulaznice. To mi je ujedno i bila najveća greška, jer je kartu trebalo kupiti već u Beogradu kako se ne bi gubilo vreme i izbegao stres.
Kremlj je ogroman kompleks, opasan zidovima od crvene cigle i predstavlja duhovno i političko srce Moskve. Simbol je grada i najvažnija turistička atrakcija. Sama reč „kremlj“ znači gradska tvrđava. Čine ga građevine raznolike arhitekture koje svedoče o dugoj i fascinantnoj istoriji ruskog naroda.
Nalazi se na ušću reka Moskve i Negline, na Borovičkom brežuljku, koji je dobio ime po boroviku koji ga je nekada prekrivao.
Osnivanje Kremlja pripisuje se knezu Juriju Dulgorukom koji je na brdu izgradio prvu tvrđavu od drveta 1147.godine.
Iako je Petar Veliki premestio prestonicu u Sankt Petersburg, 1730. godine naređuje u Kremlju izgradnju Arsenala koji je služio kao skladište oružja i vojne opreme. Krajem istog veka Katarina Velika dodaje zgradu Senata, Nikolaj I naređuje izgradnju Oružane palate i Velikog kremaljskog dvorca u rimsko-vizantijskom stilu. Posle boljševičkog juriša na Kremlj, tvrđava je ostala zatvorena narednih 50 godina. Jedini arhitektonski dodaci u sovjetsko vreme su Prezidijum, izgrađen 1934. godine i Državna palata (bivša Kongresna palata) izgrađena 1961. godine.
Danas je, nažalost, približno 2/3 unutrašnjosti Kremlja zatvoreno za posetioce, uključujući Arsenal, Prezidijum, Granitovu palatu, Veliki kremaljski dvorac.
Turistima su dostupne sve crkve, Oružana palata, Patrijarhov dvorac i Državna palata.
U centru Kremlja nalazi se četvorougaoni Saborni trg koji je oivičen Uspenskom, Blagoveštenskom i Arhangelovskom sabornom crkvom, hramom Polaganja rize i Zvonikom Ivana Velikog.
Uspenska saborna crkva je najstarija i najvažnija kremaljska crkva. Kada je 1326. godine sedište Ruske pravoslavne crkve premešteno iz Vladimira u Moskvu, ona postaje njen zaštitni znak.
Ovaj hram nalazi se na mestu prve kamene saborne crkve u Moskvi, podignute u XIV veku.
Tokom četiri veka Uspenska saborna crkva bila je glavni hram Rusije. U njoj su se krunisali prestolonaslednici, proglašavali državni ukazi i održavane druge ceremonije. Tu su sahranjivani ruski mitropolozi i patrijarski, njihove grobnice se nalaze duž zidova.
I ova crkva je često bila na meti stradanja, pa je tako Napoleon 1812. godine svoje konje držao u njoj.
Posle premeštanja središta boljševičke vlasti u Moskvu, poslednja uskršnja služba služena je 1918. godine, i to uz posebno Lenjinovo odobrenje. Narednih 70 godina crkva je bila zatvorena, a održavanje službi je bilo zabranjeno.
Prema jednoj legendi, u zimu 1941. godine, kada su nacističke trupe doprle do granice Moskve, Staljin je izdao tajno naređenje da se u Uspenskoj sabornoj crkvi održi molitva za spasenje države. Jedino je 1989. godine bilo dozvoljeno da se održi liturgija povodom 300 godina ruske Patrijaršije.
Crkva je napokon ponovo otvorena za javnost 1990. godine.
U Uspenskoj crkvi se čuvaju ikone iz perioda XI –XVII veka koje imaju neprocenjiu umetničku i istorijsku vrednost. Među njima je i kopija „Vladimirske Bogorodice“ za koju se veruje da je naslikao sam Sveti Luka.
Sl.32. Blagoveštenska saborna crkva (sa zlatnim kupolama)
Južno od Granovite palate i prekoputa Arhangelovske saborne (sa zlatnim kupolama) crkve nalazi se Blagoveštenska saborna crkva. Njenih devet zlatnih veličanstvenih kula koje se presijavaju na suncu, ostaviće vas bez daha. U ovoj crkvi venčavali su se članovi vladajućih porodica i krstila njihova novorođena deca. Hram predstavlja neverovatan spoj crkava i kapela i druga je crkva po starini u Kremlju.
Ova crkva teško je oštećena tokom požara i nemira koji su buktali u Moskvi u 16. veku. Tokom restauracije car je naredio da se, pored postojeće tri, dodaju još četiri kupole na kapelama, kao i još dve na najstarijem istočnom delu građevine. Kupole, krov i vrhovi aspide su tada čitavi prekrivani zlatom, za koje se pretpostavlja da je ukradeno iz drevnog grada Novgoroda, nakon što ga je Ivan Grozni opljačkao.
Unutrašnjost crkve podeljena je na vladarsku kapelu i tri galerije, od kojih je svaka ukrašena raskošno izrezbarenim stubovima i freskama. Pored galerije nalazi se kapela ruskih vladara, mala i potpornim stubovima ograničena galerija iz koje su ženski članovi vladarske porodice posmatrali službu.
Ikonostas crkve datira još iz 1405. godine.
Najmlađa je od tri sabora i izgrađena je na mestu stare crkvice istog imena. Nalazi se sa desne strane na Sabornom trgu.
Arhangelovska saborna crkva ima nesimetričan raspored srebrnih i pozlaćenih kupola nejednake dužine i na njoj se može videti uticaj italijanske renesanse. Sabor je visok 34 m, dugačak 37,5 m i širok 21 m.
Ikonostas hrama obilno je ukrašen pozlaćenom rezbrarijom. Ono što je interesantno je da je ova crkva još u 15. veku postala grobnica moskovskih kneževa i careva koji su ovde sahranjivani sve do 1700. godine. U hramu je ukupno 46 sarkofaga od belog kamena. Najstariji je grob Ivana Kalite (umro 1340. god), a pored njega ovde su sahranjeni i carevi Ivan III i Ivan Grozni sa sinovima.
Na ulazu možete uzeti mapu hrama i videti ko je na kom mestu sahranjen.
Pored Zvonika Ivana Velikog stoji čuveno Car zvono, ujedno i najveće zvono na svetu. Teško je 200 tona, visoko 5,87 m i prečnika 6,60 m. Poznati majstor Ivan Motorin prihvatio se početkom 17. veka livenja zvona kakvo nikada ranije, a ni kasnije, nije izrađeno.
Najpre je izradio nacrt, a zatim su, punih pet godina, pod njegovim nadzorom, vršene pripreme za livenje. Međutim, avgusta 1735. godine, kada su sve pripreme okončane, Motorin umire. Posao je nastavio njegov sin Mihajlo, takođe poznat majstor, koji je 1735. god. sa uspehom izlio zvono za samo jedan sat.
Međutim, tada je iskrsao još jedan problem – kako iz jame izvaditi zvono od 200 tona, a posle ga i podići na zvonik? Nakon dve godine iznalaženja najboljeg rešenja, maja 1737. god u Kremlju izbija požar i tom prilikom se od zvona odlomio deo težak 11 tona.
Do danas nije utvrđeno kako je do toga došlo, mada se pretpostavlja da su upaljene grede, koje su padale u jamu, usijale zvono. Potom je ono na neki način došlo u kontakt sa vodom.
Car zvono je ležalo u jami punih 99 godina, a onda su ga 1836. god iz nje izvadili, i postavili na mesto gde se sada nalazi.
Nedaleko od Car-zvona nalazi se Car-top. Izliven je pre zvona. Cev topa dugačka je 5,34m, kalibra 890 mm koja je ukrašena predivnim ornamentima, a oko usta cevi izlivena je figura cara Fjodora Ivanoviča na konju. Pored njega izlivene su i tri lopte koje su složene u piramidu. Ovaj car topova težak je 40 tona i nikada nije upotrebljen kao oružje.
Na izlazu iz Kremlja nalaze se brojne građevine besprekorne arhitekture (neke od njih su u fazi restauracijei, nažalost, nisu bile otvorene za posetioce). Veliki kremaljski dvorac, u kome su očuvane carske odaje, ima više od 700 prostorija. Spolja izgleda kao dvospratnica, ali je zapravo jednospratna građevina sa dva reda prozora. U dvorcu se nalazi i svečana sala od 1250 m2 poznatija kao Georgijevska sala u kojoj je Jurij Gagarin, prvi čovek svemira, primio Zlatnu zvezdu Sovjetskog Saveza 1961. god.
Prilikom kupovine ulaznice za Kremlj, možete da se odlučite za jednu od varijanti – Kremlj sa posetom Oružanoj palati (750 rubalja, oko 12e), ili samo ulaznica u tvrđavu (350 rubalja – 7e).
Oružana palata se nalazi unutar zidina i predstavlja izuzetno posećen muzej Rusije. U njoj je izložena zbirka dragocenosti koje su se vekovima slivale iz svih krajeva sveta u Moskvu.
U jednom delu palate nalazi se oružarnica, a od eksponata, osim najvrednijih dijamanata u Rusiji smeštenih u Dijamantskoj zbirci, nalazi se i najstariji eksponat s kraja 12.veka, šlem kneza Jaroslava, oca Aleksandra Nevskog, potom zbirka carskih prestola, među kojima i presto Ivana Groznog i Borisa Godunova, pokloni koje su ruski carevi dobijali…..
Na moju žalost, ulaz u kremaljske palate je zabranjen, ne možete im čak ni prići od naoružanih stražara koji pištaljkama i vikanjem upozoravaju radoznale turiste. Čak im brane i da fotografišu.
A onda….razgledanje najveće države robne kuće GUM. To ludilo od enterijera, marki preko cena, ne može se opisati. To mora da se doživi. Svi svetski brendovi “sjatili” su se tu, neposredno pored Kremlja. Ludilo od izloga, ali i od cena.
Bože, daj mi mnogo para, da vidimo da li ću da se promenim!
Uverena sam da je velika većina ljudi koji su tuda šetali, kao i ja, blejači jer nisam mnogo njih videla sa kesama u rukama. Tu je na primer pet puta skuplja marama koja može da se nađe i ispred ulaza u Kremlj.
Sl.35. Raj za žene
Ono što je predivno u Moskvi, po meni, jeste što dan toliko dugo traje. U 23:00 sata čini vam se da je podne, tako da nemate pojma o vremenu dok ne pogledate u sat.
DAN 4:
Crveno beli zidovi i zlatne kupole čine Novodevičji manastir jednim od najatraktivnijih u Moskvi. Nalazi se na obali reke Moskve, na pet minuta od stana gde sam bila smeštena. Manastir je božanstven.
Novodevičji manastir osnovao je Vasilije III 1524. god. u čast ponovnog oslobođenja Smolenska od Litvanaca 1514. god. Opasan je velikim zidinama, sa 12 kula stražarnica, tako da je štitio prilaze gradu. Manastir podseća na Kremlj u malom. Čuven je po sudbini svojih ženskih stanovnika uglednog roda. Uvršten je 2004. god. u spisak Svetske kulturne i prirodne baštine UNESKO-a.
U njemu se nalazi velika Smolenska saborna crkva sa pet kupola izgrađena po uzoru na Uspenski saborni hram u Kremlju.
Nekada je u Rusiji tradicija nalagala da se žene iz carskih i plemićkih porodica, ili svojom voljom ili prisiljene, zamonaše i u manastirima provedu ostatak života. Brojne poznate ličnosti našle su svoj mir u ovom manastiru, među kojima i carica Irina Godunova, koja se zamonašila posle smrti svog muža cara Fjodora. Za njom je došao i njen brat, Boris Godunov koji je u manastiru bio sve do krunisanja 1589.god.
Međutim, svetost ovog mesta nije sprečila Napoleona Bonapartu da razmesti svoju vojsku, kao i da, napuštajući Moskvu, izda naređenje da se crkve spale. Razmestio je burade sa barutom oko manastira, ali je srećom, blagajnici manastira – monahinji Sari, pošlo za rukom da ugasi fitilje. Napoleon je sa vojskom dugo stajao na obali reke Moskve išekujući plamen. Tada se jedan domaćin, koji je živeo pored manastira, setio da zapali svoje imanje. Razbuktali plamen zavarao je imperatora i manastir je spasen.
U okviru manastira nalazi se groblje koje ubzo postaje tradicionalno mesto na kome se sahranjuju crkveni velikodostojnici, članovi plemićkih porodica, ruska inteligencija…
Između ostalih, tu su sahranjeni Čehov, Majakovski, Rubinštajn, Šaljapin, Šostakovič, Hruščov…..
Nikada lepše spomenike i biste nisam videla.
Kako se moj povratak za Srbiju bližio, preporučeno mi je da OBAVEZNO “skoknem” do predivnog imanja Caričino. U pitanju je letnja carska rezidencija koja nikada nije završena i u kojoj se nikada nije živelo. Nalazi se 13 km od centra grada, i menjaju se dve linije metroa. Ali, vredelo je svakog cimanja.
Datira iz 16.veka, kada je carica Irina, žena cara Fjodora tu posedovala imanje. Pripadalo je mnogobrojnim vlasnicima, uključujući i Petra Velikog, da bi konačno, 1775. god. bilo prodato Katarini Velikoj.
Carica je naredila izgradnju parka sa više paviljna u gotskom stilu, kao i odvojene palate za nju i njenog sina. Nakon deset godina, Katarina se vratila na imanje da vidi kako napreduju radovi i naredila rušenje gotovo završene palate.
Danas se većina paviljona restaurira, a postoji i plan da se glavna palata renovira i otvori za posetioce.
Glavna palata sastoji se od dva impozantna krila, dugačka 130m. Tokom 19.veka grede i crep sa krova palate su ukradeni, ali danas se dosta radi na njegovom popravljanju.
Između ostalog ova palata koristi se za slikanje mladenaca. Tog dana bilo je oko 10-tak parova.
Mislim da smo se po tom parku šetali tri sata, i nismo ga obišli. Sve je besprekorno urađeno sa velikim jezerima i ogromnim fontanama.
Iz Caričinog uputili smo se na moju poslednju turističku atrakciju u Moskvi – Gorki park, odnosno Centralni park „Maksim Gorki“. Podsetio me na slike Central parka u Njujorku.
Park je otvoren 1928. god. i predstavlja svojevrsni zeleni klub grada. Nalazi se uz obalu reke Moskve sa mnogobrojnim veštačkim jezerima, cvećnjacima, vodoskocima i alejama ukrašenih kipova.
Zaključak: Moskva MORA da se doživi. Najveći utisak na mene ostavile su čiste ulice, trgovi bez papira, zgrade bez grafita, metro kao “apoteka”. Sve je savršeno čisto. Ali, ima jedan “catch” što bi rekli Moskovaljni – sliku “prave” Rusija možemo videti tek 50-tak kilometara od centra Moskve jer se tek tu vidi kako „obični“ građani žive.
Oh, da, moguće je da ćete primetiti i veliki broj cvećara (skoro svaka ulica u Moskvi ima bar jednu). Objasnili su mi da svaki Rus svojoj devojci nosi cveće na sastanak.
Sve u svemu, svaki sat mi je u Moskvi bio ispunjen. Za tako kratko vreme, obišla sam sve što sam želela, a i više od toga, nisam potrošila mnogo novca (iako sam od toga najviše strepela),
Leave a Reply